ПРОФ. ДР МАРКО КНЕЖЕВИЋ'' НЕПОКРЕТНОСТИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРАМОВА У У ПЛАВСКОЈ  ЖУПИ''

Пише Проф. др Марко Кнежевић

 

НЕПОКРЕТНОСТИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРАМОВА У

У ПЛАВСКОЈ  ЖУПИ

                                                                                   

                          Положај и пространство Плавске жупе

 

               Плавска жупа  у географском погледу, према релевантним историјским изворима, обухвата Плавско-гусињску котлину и мурински дио Горњег Полимља, којим се ова котлина морфолошки наставља  све до  клисуре Сућевске код Андријевице. У административном погледу Жупа данас обухвата подручје општине Плав и атаре три села – Улотине, Луга и Грачанице у саставу општине Андријевица. Са јужне стране Жупа се граничи  Албанијом и граница се пружа  највећим дијелом дуж највиших гребена и врхова Проклетија. Са источне стране граничи се  српском покрајином Косовом и Метохијом, данас Косовом – самопроглашеном,  нелегалном  и од Уједињених нација непризнатом албанском државом. Граница се пружа дуж гребена Богићевице, М. Нећината и Чакора..

          У наведеним границама, укључујући и поменута села, површина Плавске жупе износи  534,5 км2. Од тога на општину Плав отпада 486 км2, а на атаре поменутих села 57,6 км2. Према попису становништва  2003. године Плавска жупа је бројала укупно 14.493 становника (13.805 становника општина Плав, а 688 становника Улотина, Луге и Грачаница заједно) (Кнежевић М.,2011, стр. 465-466-),

 

МАНАСТИРСКИ ПОСЈЕДИ

            Од бројних средњовјековних храмова на простору Плавске жупе сачуван је једино манастир Свете Тројице у Брезојевицама, који данас представља  главни духовни центар светосавског православља на овим просторима. Назван је овдашњим фениксом првославља, јер  је у ратним вихорима више пута паљен и дизан из пепела. Турци су га палили  и рушили 1862. и 1912. године. Запаљен је и 1941. године, као и послије II свјетског рата. Од живописа су остали незнатни, блиједи фрагменти. Данашњи изглед манастир је добио обновом и реконструкцијом 1987. године уз финансијску помоћ Републике Црне Горе. При манастиру  је у турском периоду радила стара Брезојевичка основна школа. Живопис, иконостас са иконама и манастирске књиге су потпуно уништени, али је у скорије вријема израђен нови иконостас, велике умјетничке вриједности. У данашњем облику храм је обновљен 1985-1986. године. Рестаурација и конзервација фрагмената живописа завршена је  1987. године.

           Овај манастир је изграђен или обновљен на рушевинама старог манастира 1567. године, а по предању потиче из XIII вијека. Неимар  храма је био јеромонах Нестор Дечанац  уз помоћ два кнеза из светородне лозе Немањића – Вукмира Стевановог и Живка Бјелаковог. Да је Нестор руководио радовима на обнови или изградњи храма свједоче натписи изнад улазних врата и у олтарском простору. У том периоду жупа Плав је припадала Призренском санџакату. Нестор је у брезојевички храм довео свештенство из манастира Високи Дечани. За његово вријеме манастир је декорисан фрескама, а затим су донесене престоне иконе и иконе на темпли из манастира Хиландара (Оташевић Б., 2005. стр. 60-61).

              Имовина српског манастира „Свете Тројице“ у Брезојевицама и осталих сакралних објеката данас представља врло мали остатак некадашњих манастирских посједа у Плавској жупи. На метохе средњовјековног црквеног властелинства данас подсјећају бројни топоними везани за насеља, планине и црквишта. По М.Велимировићу у Горњем Полимљу било је 27 црквишта. Само на подручју Плавске жупе има преко 10 црквишта - локација гдје су се налазиле цркве са својим посједима (Јовићевић А. 1921). Трагови тих цркава уништени су током турске владавина, али су сачувани топоними који потсјећају на њихово постојање.

             Данас се у посједу Брезојевичког храма по катастарским листовима непокретности општине Плав налази имовина у укупној површини од 317.449 метара квадратних, по култури највећим дијелом ливада, воћњак и шума.

Знатан дио имовине која је вјековима припадала цркви бесправно је одузет, односно узурпиран послије II свјетског рата у социјалистичкој Југославији. Манастирско имање било је  претворено у сточарску фарму, а зидине запаљеног манастира  једно вријеме служиле као тор за стоку. И умјесто доношења закона о враћању одузете имовине црквама и вјерским заједницама и закона о регулисању односа између државе и цркве, актуелни режим у Црној Гори је дозволио да тзв. црногорска православна црква преко својих представника крене у нову отимачину имовине српске православне цркве. Подручна јединица цетињског катастра је  почетком фебруара 2008. године донијела одлуку да се Митрополији црногорско- приморској одузме 16 храмова са земљиштем. Том одлуком је затражен и “повраћај” 365.449 м² земљишта манастира Свете Тројице у Брезојевицама, у општина Плав, које  се у катастарским књигама води као власништво  поменуте Митрополије. То је изазвало бурна реаговања православних вјерника и грађана у општини Плав и будимљанско-никшићкој епархији. Црквeна општина Плав преко свог адвоката Бранислава Дашића, упутила је захтјев да се земља са власништва Митрополије црногорско-приморске, сходно одлуци Светог Архијерејског Синода СПЦ пренесе у власништво Епархије будимљанско-никшићке, али тај пренос још није извршен. Провјером у Катастру општине Плав дана 02. 02. 2010. године имовина се и даље води као власништво Митрополије.

На одлуку Управе за некретниве  Митрополија је уложила жалбу Министарству финансија у Подгорици. Министарство је 20. 05. 2008. године  уважило жалбу и донијело рјешење којим се поништава та одлука и предмет враћа на поновни поступак. Крајем маја исте године у Бару је одржан Међународни научни скуп о правном положају цркве и вјерских заједница у Црној Гори. На њему је констатована правна несигурност имовине вјерских заједница у Црној Гори и затражено да се противправно одузета имовина врати својим власницима. Међутим, одузета имовина српске православне цркве није враћена. Неки противници српске цркве чак шта више пријете да ће срушити нову цркву, подигнуту на темељима старе цркве,  на Румији.

Са благословом његовог Преосвештенства епискома Будимљанско-никшићког господина Јоаникија, у Плаву је 15. новембра 2003. године одржан симпозијум о манастиру Свете Тројице, а двије године након тога издат је Зборник  реферата са симпозијума. Тај зборник за сада представља једини писани докуменат у таквом обиму о овој светињи, којим су сачувани од заборава драгоцјени подаци, па и неки подаци о имовини.

 

                                Преглед црквене имовине у Плавској општини

 

Укњижена имовина

 

Храм	Лист непо кретности број	Катастарска Општина	Површина
Манастир СветеТројице	264	Брезојевице I	30.98,58 m²
“	611	Плав	1.75,91 m²
Црква Св. Ђорђа	487	Гусиње	32 ара, 52 m²
Црквиште у Мартиновићу	160	Mартиновиће	23 ара,69 m²
Црква Свете Петке	Посјед. лист 19	Мурина	36 ари,00 m²

                                                                                                           Укупно    33 ha, 720 m²

    Неукњижена имовина

 

Храм	-	-	Површина
Црквина у Кршини	-	Велика	око1.000 m²
Црква Кирик и Јулита	-	Велика	625 m²
Црква Свети Никола	-	Војно Село	-

              Извор: Подаци из Катастра непокретности општине Плав

 

              Укњижену имовину Свете Петке у Мурини и неукњижену, цркава Кирик и Јулита у Велици и Свети Никола у Војном селу поклонили су за поменуте храмове добротвори, вјерници српске православне Цркве из Велике, Мурине и Војног Села.                              

                                     ПОСЈЕДИ ОСТАЛИХ ХРАМОВА

       Црквиште  у Мартиновићу. - На том Црквишту се налазила Црква Светог Василија Острошког – Чудотворца, која је подигнута је по налогу Митрополита Митрофана Бана 1938. године. Цркву је освештао Викарион Еписком Будимљански Николај Јокановић са свештенством 1940. године. У то вријеме међу становницима  Мартиновића било  је 73 мушких и 52 женских особа православне вјере (Савић Ж., 2013. стр. 45). Димензије, цркве 7,50 х 6,20 м, одговарале су броју православних вјерника Мартиновића, али су у цркву долазили  и вјерници  из сусједног  Војног Села.  У средњовјековној српској жупи Плав, Мартиновиће се звало Трепча и било је насељено Србима. О присуству тих  Срба овдје свједочи гробље поред црквишта. У почетку Другог свјетског рата, 1941. године, цркву су срушили Шиптари из Мартиновића. Један од рушитеља и пиромана ове цркве, који се попео на кров и бацио звоно, по имену Рам Монов, доживио је тешку судбину, јер се дрзнуо да руши светињу Светог Василкија Чудотворца. Њему  су му руке тресле (дрхтале) до краја живота и умро је у великим мукама, а породица му је нестала без трага. (Вујачић Н., 2013, стр, 50), Након рушења и палења цркве остали су само темељи, висине 1 м, које је временом затрпала земља.

         Последњих година овдашњи парох Жељан Савић на дан св. Василија Острошког држи литургију на овом црквишту. Организовано је уређење црквишта и гробља (ограђивање, чишћење и откопавање темеља, при чему је нађен часни крст).

          Мјештани овог села  низ година ометају одржавање Божје службе на Црквишту. Окупљали су се у већем броју и спречавали постављање нове ограде око црквишта и гробља. Кроз гробље су направили сеоски пут. Покушали су да насилно спријече радове на откопавању темеља цркве у мају 2013. године. Било је покушаја и физичког обрачуна, али интервенцијом полиције из Плава није дошло до тежих посљедица. Мјештани Мартиновића сматрају да је црквиште са православним гробљем њихов посјед. Око утврђивања својине Црквишта вођен је судски спор у Основном суду у Плаву и Вишем суду у Бијелом Пољу, који су овдашњи мјештани Мартиновића изгубили.

           Црквено земљиште у селу Мартиновиће површине 23,69 ари (црквиште, ливада и гробље), гдје се налазе остаци старе цркве и даље је у власништву Митрополије црногорско-приморске, а у саставу је црквеног комплекса цркве Свети Ђорђије у Гусињу.

          Цркву Светог великомученика Георгија (Св. Ђорђа) у Гусињу данас представља једини православни храм у Гусињском крају, гдје је у средњем вијеку било више српских богомоља са многобројним православним вјерницима. У порти цркве изнад улаза, камена плоча свједочи да је цркву саградио краљ Александар 1926. године и посветио је светом Великомученику Георгију. Прије тога на мјесту ове црква налазила се стара црква плотара у којој је божју службу од 1859. године   обављао поп Милован Вујошевић. а послије њега  свештеник Михаило Новићевић. Велике заслуге за изградњу новог храма од чврстог материјала 1926. године припадају проти Ђорђију Шекуларцу из Курикућа код Берана. Захваљујући несебичном ангажовању овог проте краљ Александар Карађорђевић је обезбиједио новац за градњу.

          Димензије ове једнобродне цркве износе 7,85 х 15,0 m, или 77,30 m² корисне површине. Цркве је реконструисана и обновљена уз помоћ донатора из иностранства и завичаја. Непосредно поред цркве изграђен је нови звоник. Располаже земљиштем у површини од 32 ара  и 52 квадрата. На звонику су црквена звона која је даривала краљевска породица, а ливена у ливници у Крагујевцу. Неодржавање и небрига у послијератном периоду, као и конструктивне мањкавости, те коначно земљотрес 1979. године, узрок су великих оштећења на објекту. Не узимајући јој душу и не ружећи старе успомене српских православаца  Гусиња и околине на прелијепу слику цркве у пространој порти у центру „чаршије“, црква је реновирана на основу пројекта архитекте Ранка Вуканића, а уз благослов преосвећеног Владике Амфилохија, који је служио у Цркви на дан 16-ог септембра Љета Господњег 2000. године. Тако данас, православни вјерници Гусиња и околине, захваљујући спонзорству и донаторству добротвора, поново својим радом и прегалаштвом имају реновирану цркву  и потпуно нову звонару, никлу на темељу старе звонаре, која не би заблистала у таквом сјају да није било  спонзорства  гусињских завичајаца - Нова и Миланке Шаљанин из Њујорка, на чему су им православни вјерници Плавске жупе веома захвални.

        Црква Свете Петке у Мурини је највећи новоподигнути хришћански храм у Плавској жупи. Налази се на малој лимској тераси изнад Мурине на 870 метара надморске висине. Освећење темеља цркве извришио је Епископ будимљанско-никшићке епархије Владика Јоаникије 20. јуна 2002. године. Димензије основе цркве су 15,40 х 13,40 m, бруто површина приземља око 120 m², а корисна унутрашња површина 107,96 m². Висина цркве са централном  куполом је 16,60 метара. (Вуканић Р. 2005). Црква је пројектована по угледу на храмове рашко-византијског стила са основом у облику уписаног крста и са куполама. По посједовном листу бр. 19,  катастарска општина Лази, црква располаже земљиштем површине 36  ари.  

          Црква Светих Великомученика Кирика и Јулите у Велици изграђена је у засеоку Папратиште код  сеоске школе и њеног школског дворишта, на 1037 мнв.  У архитектонском погледу рађена је по угледу на објекте српско - византијског стила. Црква је са куполом, без припрате, али са звоником и улазним вратима на западној страни као саставним дијелом храма.  Има основу у виду уписаног крста. Скромних је димензија: основа 9,80 х 7,80 m = 45 m², корисна површина 29 m², a висина са крстом на куполи 11,0 m. Црква је посвећена Светим Великомученицима Кирику и Јулити, у знак сјећања на мученике величког покоља. Као што је познато, тај покољ су извршили припадници злогласниох фашистичких дивизија „Скендербег“ и „Принц Еуген“ дана 28. јула 1944. године. Тога дана, на најзвјерскији начин убијено је 428 жена, дјеце и стараца – већином нејачи која није могла да бјежи. Педесетогодишњица тог злочина обиљежена је полагањем камена темељца за изградњу овог храма. Градња цркве завршена је крајем 1998. године, а средства  за градњу обезбијеђена су од донација Митрополије, помоћи у новцу и радној снази мјештана и величких добротвора из Србије и  Црне Горе.

      Читава унутрашњост цркве декорисана је  фрескама, од којих је једна посвећена величком покољу. Годишњица величког покоља масовно се обележава сваке године, а домаћини тих светковина су поједина величка братства.                    За вријеме владавине Стефана Уроша IV Велика је била метох манастира Високи Дечани. У дечанским хрисовуљама (1330-1335) дате су границе Велике као манастирског посједа. Велика је тада имала 15 кућа са око 45 мушких глава. Према турском дефтеру (попису) из 1485. године, којим су ради завођења дажбина пописана домаћинства (куће) у тадашњим селима  Плавске жупе.  Велика је бројала 75 кућа, док је у Новшићу била 21 кућа. Сва имена домаћинстава у овим селима била су српског поријекла. Попис 2003. године показао је да у Велици од укупно 417 становника, 312 је Срба, 103 Црногорца и свега два осталих. Истим пописом у Новшићу су регистрована 82 стална становника, од којих 75 Срба, 6 Црногораца и 1 осталих.

          Имајући у виду такву етничку и вјерску структуру становништва, није тешко схватити што су Величани  одувијек били приврежени српској православној вјери. Скоро до краја XIX вијека они су извршавали своје традиционалне обавезе према Дечанском манастиру, косили су ливаде, давали прилоге и др.

           Старо земљиште, звано Црквина,  које су Величани купили за цркву налази се  у  величком засеоку Кршина, на десној долинској страни Лијеве ријеке, десне притоке Величке ријеке. По ријечима појединих мјештана  површина тог земљишта износи  око 1,3 хектара. Црквено имање граничи се имовином Живаљевић Вукајла и Вукадина са доње југоисточне стране од Лијеве ријеке, затим имовином Драгутина Новићевића  са западне стране и са имовином пок. Раденка Гојковића са источне и сјеверне стране. Земљиште је врло стрмо и обрасло старом храстовом шумом, а мањим дијелом травном вегетацијом. Ужа локације предвиђена за градњу цркве  налази се на једној заравни, а у близини на црквеном земљишту постоји један извор. Црквено земљиште на овој локацији није случајно одабрано. Таква локација је одговарала историјским условима, на једној и захтјевима цркве, на другој страни. Наиме, положај цркве на таквој локацији је био скривен од погледа са околних турских караула и мјесто је удаљено од главних путева долином Лима којим су пролазили Турци. Храстова шума, присојна страна, зараван, извор и романтично мјесто одговарали су  захтјевима за локацију. За градњу цркве по тврђењу мјештана био је припремљен тесани камен и креч. Када је требало да почне градња, Велика је била нападнута од Турака, па се одустало од изградње.

           Црква Светог Николе у Војном Селу почела се градити 1991. године, када су закопани и од његовог преосвештенства -  владике Амфилохија  освештани њени темељи, а даљи радови су настављени 2003. године. Цркву су изградили православни вјерници Војног Села уз помоћ бројних добротвора.

         Као и код осталих новоподигнутих храмова у Плавској жупи, основа  цркве је у виду уписаног крста са димензијама 13,68 х 10,34 m, унутрашња корисна површина 50,40 m². Висина цркве са кубетом је 11,0 m. Здање је зидано пуном опеком, са армиранобетонским носећим конструкцијама.  Капацитет је 70 – 80 вјерника истовремено (Вуканић Р. 2005). Због спорог донирања и прикупљања средстава,  градња храма је завршена тек  након 8 година. Звоно храма први пут се огласило на Госпојине покладе, 13. августа 2009. године. Тога дана његово преосвештенство владика будимљанско-никшићки - Јоаникије са свештенством  одслужио је свету литургију и освештао  ову богомољу. Одржан је велики црквено-народни сабор уз присутво представника других конфесија и уз богату трпезу и послужење домаћина – православних вјерника Војног Села.

         Романтичан изглед цркве и ближег локалитета употпуњује диван  поглед на Виситор, Плавско језеро и Проклетије.

         Број православних домаћинстава у Војном Селу данас износи 52, што представља незнатно повећање у односу на 1485. годину, када је према турском попису у тадашњем Војихнину  било 43 српска домаћинства. Пореба за сопственом богомољом у овом мјешовитом селу, гдје поред православаца живе и муслимани,  одавно се осјећала, нарочито због удаљености  манастира Свете Тројице у Брезојевицама. 

 

                                              Закључак

        Једини сачувани православни храм из средњег вијека у Плавској жупи је манастир Свете Тројице у Брезојевицама. Саграђен је или обновљен 1567. године, а по предању потиче из XIII вијека.

        У доба средњовјековне српске државе, у  XIV и  XV вијеку, велики српски манастири – Бањска, Хиландар, Високи Дечани и други имали су своје властелинство у Плавској жупи. Ова жупа је била прекривена не само црквеним посједима, него и бројним српским храмовима. На њих данас подсјећају бројна црквишта и топоними. Од укупно 27 црквишта у Горњем Полимљу, 10 се налази у Плавској жупи. Према турском дефтеру из 1485. године, Плавска жупа је била етнички чиста, јер је 97 % становништва у њој било српског поријекла. Међутим, за 400 година турске окупације, старо српско становништво је готово нестало. Данашњу етничку структуру у Плавској општини, према попису из 2003. године, чине: Бошњаци 6.809 (49,32 %), Муслимани 788 (5,70 %), Албанци 2.719 (19,69 %), Срби 2.613 (18,92%), Црногорци 765 (5,54 %) и остали 111 (0,80 %). Са промјеном структуре становништва, нестали су бројни српски топоними, па и они који се односе на црквишта и црквене метохије. Драстично је смањена имовина српске православне цркве, али, упркос томе повећао се број новоизграђених и обновљених храмова. Нове цркве подигнуте су у Велици, Војном Селу и Мурини, а обновљене с цркве у Гусињу, Зорићу (Грачаници) и уређено црквиште у Мартиновићима..

Укупна површина црквених посједа данас  у Плавској жупи, без имовине цркве Свете Тројице у Зорићу и цркве Светог Николе у Војном Селу,  износи 36 хектара и 220 метара квадратних. Од тога на имовину манастира Свете Тројице у Брезојевицама отпада 33 ха, 720 m², имовину цркве Кирик и Јулита у Велици 2 ха и 500 m²,  имовину Цркве Св. Георгије у Гусињу 33 ара и 52 m² и имовину цркве Св. Петке у Мурини 36 ари.

Према катастарским књигама у Катастру општине Плав власник  имовине манастира Свете Тројице у Брезојевицама и осталих храмова је Митрополија црногорско-приморска са сједиштем на Цетињу. Покренут је поступак преноса тог власништва на Епархију Будимљанско-никшићку.